Скупштина Удружења је на 3.седници, одржаној 15. новембра 2022. у Београду након дискусије на тему „Изазови функционисања социјалне заштите“ закључила и донела следеће

С А О П Ш Т Е Њ Е

Садашње друштвене околности се не процењују као посебно стимулативне за развој и квалитет услуга у области социјалне заштите јер се делатност одвија у условима изразите бирократизације процеса и поступака а узгред, оптерећених и неповољном медијском сликом и сензационалистичким написима. Изражено је и одсуство нужног поверења између актера на различитим нивоима у систему социјалне заштите, од доносиоца одлука до установа и организација и пре свега, грађана као корисника услуга.
Процедуре које прописују релевантна министарства и поводом медијских наступа стручњака из социјалне заштите се доживљавају као потпуно непотребно усложњавање околности у којима се одвијају осетљиви процеси пружања социјалних услуга те својим ''учинком'' доводе у питање темеље струке социјалног рада којем је, медијска комуникација и кампања, односно заговарање интереса угрожених људи, један од суштинских метода рада. Ове процедуре имају смисла у ситуацијама које се означавају инцидентним, кризним али ''превести'' их на свакодневне активности у социјалном раду значи извршити додатни нефункционални притисак наспрам спонтаности и слободи креирања деловања запослених у систему.
Поставља се питање колико ће у будућности водитељи случаја и други стручни радници остати привржени социјалној заштити или ће се, а има наговештаја и сада, покретати ка путу изласка из ове области друштвеног живота. Не верујемо да је то она мобилност о којој често позитивно говоримо. Стручним радницима, изложеним непримереним медијским критикама и осудама, преостаје да своју енергију троше и на судске поступке и тужбе у заштити сопственог пословног угледа и угледа установе. Иако те енергије понестаје и у свакодневном раду, услед преоптерећености предметима, услед повећања степена одговорности, све израженијем присуству стреса и сагоревања.
Свесни сопствене одговорности и обавезе према грађанима, корисницима социјалних услуга указујемо и на нужност коначног завршетка различитих законодавних иницијатива, најпре оних кровних везаних за Закон о социјалној заштити и Породични закон. Предуго трају расправе на тему најефектнијих измена и допуна, систем се држи у неизвесности и недоумици каква ће решења важити у временској перспективи. Илустрације ради, отворено је питање ко све може и под којим условима пружати услуге социјалне заштите!?
Недостајући број запослених и у центрима за социјални рад и у установама за смештај и пружање услуга је негативна константа дуже време и свакако оптерећење за досезање циља о квалитету и ефикасности мера и услуга усмерених на добробит корисника. Постоји утисак да се други делови укупног јавног система ''лакше'' обезбеђују потребним кадровима, финансијским и материјалним ресурсима.
Финансирање укупне делатности области социјалне заштите треба да прати економске параметре на тржишту (енергенти, струја,канцеларијски материјал, исхрана...) а залагање за равномеран развој услуга у заједници подразумева стално повећање и улагање финансијских средстава и људских ресурса. Без развијених услуга социјалне заштите у заједници, ниједан центар за социјални рад није у стању да одговори захтевима и потребама грађана, породица и осетљивих друштвених група.
Дуго већ функционише пракса да се на челне функције наших установа и организација постављају сарадници, чије је претходно професионално искуство некомпатибилно са социјалном заштитом, сачекујемо онда њихову адаптацију и „хватање“ суштине делатности и тако пролази време, добробит корисника често остаје у другом плану. Исти ти руководиоци постављају нове супервизоре (иако је контунуитет у обављању супервизијске подршке веома важан а честе промене тих улога не доносе увек бољитак), координаторе, шефове служби и нарушавају атмосферу и једну врсту стабилности и извесности у реализацији послова. Потребно је планирати политику о људским ресурсима и њиховом развоју јер је социјална заштита осетљива на промене које у себи носе ризик нејасних залагања, додатних административних процедура уместо подршке и разумевања.
Већ дужи низ година трају изазови у организацији хранитељске заштите јер перманентно опада број породица спремних да прихвате децу на породични смештај. Нових породица нема или их је недовољно , а постојеће неминовно протоком година престају да буду оквир за раст и развој деце и младих и систем веома тешко функционише.
Потребно је направити евалуацију акредитованих програма обуке и других форми стручног усавршавања (округли столови, трибине, упутства, водичи, инструкције..) из угла ефикасности и стварних утицаја на повећање вештина и компетенција и квалитета услуга које се пружају. У ''мору'' свих ових веома фреквентних видова стручног усавршавања, често се поставља питање како и да ли је могуће све поруке и тако добијена знања(?) интегрисати и функционално спровести у пракси социјалног рада.
Суштински је неопходно померити фокус на потребе људи, деце, угрожене младе популације и пратеће појаве насиља, дискриминације а не само декларативно, посебно пажну оних из најосетљивијих друштвених група, деце са сметњама у развоју, групацијама на селу и девастираним подручјима и другим угроженим групама. И, ко ће преузети одговорност за последице?
Тренутак је, да се у постојећим околностима сви замислимо шта ће у будућности остати да мотивише људе да се баве социјалном заштитом и ко ће то убудуће и на који начин чинити. Ко ће пружати социјалну заштиту корисницима, имајући у виду услове у којим се она организује, недовољно се штити интегритет и достојанство људи уопште и непотребно отежава могућност заштите.

чланови Скупштине
Удружења стручних радника социјалне заштите
Републике Србије